Родитељи који превише брину

Развој дететове личности далеко више угрожава претерана забринутост родитеља него све оне опасности од којих родитељи страхују. За неке родитеље подизање детета заиста представља (пре)велику бригу. Оптерећени су готово свиме што се догађа у његовом одрастању и скоро у свему виде опасност која би могла да угрози живот и здравље њиховог детета.
Чак и мање непријатности за њих су аларм за узбуну, тако да чим дете кине одмах га воде код лекара, за сваку лошу оцену трче код учитеља, а ако дете испољи макар и најмању негативну особину већ сматрају да је скренуло "са правог пута".
Људи из околине често покушавају да реагују на њихову претерану бригу и скрећу им пажњу да је њихово понашање упадљиво, међутим све ове акције углавном остају без одјека, јер неспокојни родитељи имају потпуно обрнуту перцепцију. Они сматрају да недовољно прате развој свог детета, да нису довољно укључени у његове активности и да би требало више да контролишу шта се са њим збива, поготово када није под њиховим директним надзором (у вртићу, у школи, када оде код друга и сл.).
Родитељи који превише брину не ретко изгледају измучено и исцрпљено, мада су у целој тој ситуацији већи мученици од њих управо њихова деца. Она врло брзо престају да испољавају самосталан дух и постају зависна од понашања и ставова својих родитеља, често се осамљују у групи вршњака и делују као да су "у грчу".
Касније, дете брижних родитеља и само почиње да бива претерано забринуто. А још касније, оно почиње да живи у сталном страху да ће показивањем било какве самосталне иницијативе још више продубити забринутост своје маме и/или тате или их наљутити. У адoлeсценцији ова деца почињу да испољавају нарочиту врсту бунта, пошто више не могу да поднесу стално проверавање и контролу коју њихови родитељи спроводе над њима. Тај бунт се састоји у томе да млад човек почиње да крије од родитеља са ким се дружи и где излази, а често и да их отворено лаже - не да би сам придобио неку корист од тога, већ да би заштитио своје родитеље од свега онога што њих узнемирава и чини неспокојним. Тако, на крају, кулминација родитељске бриге израста у нешто потпуно обрнуто - одсуство увида у дететов стваран живот и губитак искрене комуникације.
Ако сте се препознали у овим примерима и не желите да дочекате описани "расплет", покушајте да на време прекинете са таквим понашањем и на здравим основама подижите дете. Неки од начина да то постигнете су:

  • Радите на подизању сопствене сигурности. Најчешће претерано брину несигурни родитељи, односно они који често сумњају у своје способности или поступке. Ако нисте баш уверени да је начин на који подижете дете исправан, погледајте шта раде други родитељи, размените своје искуство са њима па пронађите онај модел који вам изгледа најприкладнији. Можете се још помоћи и стручном али популарно писаном литературом, која нуди савете и решења за разне "педагошке" ситуације, или потражити помоћ стручњака.
  • Прихватите да је ваше дете као остала деца. Иако је свако дете скуп "непоновљивих особина и карактеристика", оно и даље задржава обиље сличности са осталом децом. Зато га пустите да се привикне на друштво вршњака, игра истих игара као они и укључи у заједнички живот са њима. На крају крајева, дозволите му и да се изложи истим ризицима којима су изложена и друга деца. Само тако ће ваше дете научити да се правилно брине о себи и преузима на себе одговорности у складу са својим тренутним могућностима - што вама треба да буде довољно јасан сигнал да смањите своју бригу на разумну меру.

И упамтите: Развој дететове личности далеко више угрожава претерана забринутост родитеља, него све оне опасности од којих родитељи страхују.

ПРИКРИВЕНИ ОТПОР

* Наше дете иде у први разред и једе сувише брзо, па смо га опоменули да то не ради. Међутим, сада једе тако споро да то изгледа као да нам се руга. Шта да радимо?
У развоју личности детета - око треће, седме и дванаесте године долази до великих промена због којих оно има појачану потребу да се доказује, односно потврђује свој идентитет. "Фазе супротстављања" помажу то доказивање, јер када би дете прихватило оно што му други, поготово родитељи, сугеришу, његов доживљај сопствене вредности био би мањи. Дете се не супротставља само отворено, када каже "НЕ" и "НЕЋУ", него и прикривено, на пример претераном послушношћу, лажним или "кобајаги" поштовањем захтева или кроз извртање родитељских речи. У таквој ситуацији битно је да фазу у којој је дете схватите као пролазни период у његовом сазревању и да од тога не правите проблем. У томе ћете успети ако се придржавате следећих напомена:

  • Уздржите се од викања, грдње или кажњавања детета због његовог понашања. Такве реакције само продубљују постојеће тешкоће.
  • Побeдите у себи протест због тога што дете манифестује отпор према вама. Ово може бити јако напорно, али имајте на уму да дете треба разумети и уважити све његове специфичности, а не само оне које се вама допадају.
  • Игноришите дететово супротстављање. Необраћање пажње на дететове поступке који нам се не свиђају готово сигурно доводи до тога да их оно елиминише из свог понашања. Упорно инсистирање на исправном понашању само појачава дететову потребу да не уради оно што му сугеришете.
  • Истичите све позитивне дететове поступке. Тако ћете помоћи детету да се истакне и потврди своје квалитете без супротстављања.

Аутор Мајда Јанежић, психолог
Преузето из Вечерњих новости, додатак „Живот плус“

 

Пратите нас на нашем Јутуб каналу