Открили смо природу!

У петак пре подне зовнем пријатељицу која живи на Сувобору у селу Леушићи (између Чачка и Милановца, а у наставку Рајца). Као и сто пута до тада добијем срдачан позив и крећемо на једнодневни излет.
Ми смо већ два пута били тамо, али увек зими на повратку са Златибора. И тада смо било задивљени лепотом, али летњи пејзаж одузима дах. Зеленило, мир, динамичан планински призор – као на слици. Готово нестварно. Поглед који одмара. Терапеутски ефекат.

Деца (11 и 14год.) су кренула, али не са одушевљењем. У путу су спавали. (Штета, јер је сам пут бугат замиљивостима посебно када се крене преко Рајца). Када смо стигли и њих су и домаћини и природа опчинили. На моје запрепашћење није им било досадно.
Шта су радили? Шта смо радили? Шетали, гледали, играли фудбал, хранили животиње , опијали се чистим ваздухом, уживали у савршеној храни – пробали разне домаће ђаконије, мирисали зачинске биљке, пили чај од тек убране нане, јели шљиве са дрвета и тек убране боровнице.

Непланирано смо преноћили. Доживели потпуну тишину и мрак. Замислили се над нашим редовним градским животом. Устали орни да шетамо и будемо у природи.

Са домаћинима смо кренули у село Коштунићи. Ако се занемари нови, велики фабрички комплекс на коме пише МЛИН са хангарима у наставку (заборавили смо да сазнамо шта је то), онда се у прелепом пејзажу стиже до малог комплекса нових (још незвршених) вајата (дрвених кућица – апартмана) који треба да постане здравствено-рефхабилитациони центар. Кућице као на дечијем цртежу су у брду а одмах до пута је савршено чиста река којој праве брану како би се направило место за купање. Обале су већ поплочане наранђастим каменом са степеницама које воде до реке. Багер је још увек паркиран – али се већ сада види да ће то бити рајско место ако буде било завршено.
Србија болује од недовршености. Недалеко одатле, са таболом ЕКО ЗОНА, наилази се на огроман грађевински комплекс. Кажу да се зове Анђелија Мишић. Огроман хотел са теренима и додатним објектима, преко пута нове цркве: Сабласно празан.
Застајемо да одиграмо партију фудбала. Не могу да верујем да је толико новац уложен и да сада никога нема. (Мораћу да проучим случај). Место је савршено за боравак деце. Висина а није превисоко. Чист ваздух. Зеленило. Уређени терени за фудбал, кошарку... са све головима, кошевима... Није далеко од Београда. Комплекс је чак и за моје појмове огроман – али делује поуздано. А празан!?

Враћамо се истим путем. Излазимо из Коштунића и одлазимо у Прањане на ручак. Недеља поподне. Нигде никог. Лепо окречена жута школа са натписом: 150 година ОШ Иво Андрић. Призор живописан. Стижемо до чувене кафане у етно стилу. С капије видимо дрвене клупе у дебелој хладовини али не ради. Кажу комшије – власник на свадби.
Одлазимо у другу кафану на повратку из Прањана.

На повратку у Београд, возимо се опијени призорима који су се у флешевима враћали. Уместо екрана тв-а и комјутера, два дана смо гледали у предивну природу – која је сваког тренутка нудила нешто ново, занимљиво, другачије.

Дословно смо открили природу!

Кристално ми је јасно да излети, или викенди у природи морају постати део нашег уобичајеног живота. То је као физичка и ментална хигијена.
А сви моји страхови да ће деци бити досадно, да ћемо ми постати нервозни, да можда све то и није за нас – су нестали. Нисам била у праву. И захвална сам што је то тако.

Наравно, мало је теже сутра ујутру почети радни понедељак – али верујем да је и то, уз мало понављања, оствариво.

Од свег срца препоручујем да се породично отиснете у природу!
Ми смо кренули зихерашки код драгих људи у место на коме нисмо очекивали изненађења –а доживели смо откриће!

Јелена