Даровити подбацивачи

Родитељ свакако није лако бити, а још је теже ако имате даровито дете! Звучи помало невероватно, али колико год се даровита деца у одређеним областима истичу толико, с друге стране могу бити повучена, неупадљива, па чак и веома лоша у школи. Психолози су то подвели под термин „даровити подбацивачи“ и управо је ова појава привукла истраживачку пажњу Ане Алтарас Димитријевић, психолога са Филозофског факултета у Београду која је овој теми посветила књигу.

 "На питање шта је даровитост у науци постоје бројни одговори. Најчешће се одређује као некаква изузетна способност која, а то је мање познато међу лаицима“ – наглашава доктор Ана Алтарас Димитријевић, психолог – „по правилу иде уз изузетан порив, изузетну мотивацију да се овлада неким знањима,  вештинама, правилима одређеног домена.“ 
„И ту се онда поставља питање: како то да се изузетна способност појављује уз изузетну потребу да се човек бави тиме за шта је надарен, а да се упркос томе појављују особе које називамо даровитим подбацивачима. То су  особе показују своје способности у одређеним тренуцима, али из неког разлога нису доследне у томе.“

Даровитост код деце може да се примети веома рано и то нарочито у неким областима као што је математика, музика, балет или шах. Уколико се ради о вундер кинду, онда даровитост може да се примети на узрасту о коме родитељи никада не би ни сањали, а то је већ око прве године живота.

„На пример, дете које још није проговорило, које има мање од годину дана може да почне да пева и чим успе да досегне клавир почне да овладава свирањем. Ово јесте ретко али се среће и то. Тада говоримо о вундер киндима о такозваној екстремној даровитост“  – каже за „Водич за родитеље“ др Ана Алтарас Димитријевић.

Када пођу у школу, даровити малишани често могу да се препознају по брзом рачунању или читању али упркос томе, дешава се да управо таква деца у школи имају успех много лошији од очекиваног. У чему је проблем ових тзв. даровитих подбацивача у односу на успешну даровиту децу или чак децу просечних могућности?

„Оно што се у мом истраживању показало јесте да постоји једна велика група фактора  везана за недостатак у такозваној саморегулацији. То су особе које нису научиле, или су због неких других својих конституционих карактеристика имају тешкоћа да одлажу задовољства, да се мотивишу онда када наиђу на неке препреке како би истрајале у обављању одређеног задатка.“
    „Медјутим, оно што је посебно интересантно и што се показало у мом истраживању је да даровити подбацивачи не показују само неке негативне карактеристике личности, неке недостатке већ напротив, показују пожељне особине – они показују већу склоност ка креативности, ка неким задацима који дозвољавају већу експресију, који дозвољавају више различитих решења, а не само једно.“
    „Да се смо ради о недостацима подбацивача, могли бисмо школу да ослободимо било какве одговорности за подбацивање даровитих, али пошто они показују и неке позитивне особине јасно је да подбацивање извире из несклада између начина на који се учи у школи и начина на које би те даровите особе желеле да уче.“
„Група даровитих подбацивача, у мом истраживању“ – наглашава др Ана Алтарас Димитријевић – „се показала као група која највише показује ту неку интелектуалну отвореност и заинтересованост. Више чак и од даровитих успешних ученика. Међутим, оно што је код њих слабије изражено је такозвани мотив постигнућа.“ 

Дакле, ови малишани нису изгубили  изворну, аутентичну, сазнајну радозналост. Код њих је само слабије изражен мотив постигнућа. Зато им треба помоћи да нађу равнотежу између онога што је њима занимљиво и наметнутих обавеза. Ту много могу помоћи наставници флексибилнијим ставом и маштовитим приступом, као и родитељи који својим примером најбоље васпитавају детете. Ако су родитељи посвећени и истрајни у ономе што раде пружи ће прави модел одговарајућег понашања.
Више детаља о овој теми можете наћи у књизи „Даровитост и подбацивање“ у издању панчевачке издавачке куће Мали Немо.

Да ли мислите да школа има слуха за даровиту децу?

Каква су ваша искуства?