Дефицит пажње и хиперактивност деце
Све чешће ћете чути да су данашња деца хиперактивна и да се дужина њихове пажње мери наносекундама. Разлога за овакве тврдње има у подацима да се из године у годину повећава број хиперактивне деце и деце са дефицитом пажње, али исто тако и у чињеници да се ови изрази непримерено и олако употребљавају.
Autor knjige, osnivać Udruženja i glavni nosilac priče o ADD i ADHD je psiholog Nebojša Jovanović 063/35-46-396
Статистика говори да се број деце са поремећајем пажње која може бити удружена са хиперактивношћу - удвостручује на сваких 10 година, да је данас између 7 и 10 процената деце, узраста од 5 до 18 година са овом дијагнозом, као и да је то знатно чешћи случај код дечака него код девојчица.
Кoд нас се овом проблематиком бави психолог и психотерапеут Небојша Јовановић, који је после скоро 30 година рада са неколико хиљада деце, заједно са супругом и ћерком написао књигу: “Дефицит пажње и хиперактивност деце“ у којој на разумљив и једноставан начин говори о особеностима, начину дијагностике и третману деце са овим проблемом.
„Хиперактивно дете и живахно дете су две различите ствари. Поента није у количини енергије и кретања, јер нека истраживања показују да живахна и хиперактивна деца троше исто енергије, већ се хиперактивност односи на активност која је неприкладна ситуацији, поготову она активност која дете омета да развија своје потенцијале, да ради, да учи, да се дружи итд. Уколико не омета, колико год то некоме сметало, онда се не ради о хиперактивности, већ о живахности. Значи основни критеријум је да активност не омета дете у његовом развоју.“ - каже психолог Небојша Јовановић.
Поремећај пажње код деце није поремећај у уобичајеном смислу те речи. То су урођене особине које такву децу чине различитом од већине. Тако специфично неуролошки заснован темперамент може се препознати по четири карактеристичне особине:
„Прва је селективна пажња и таква деца могу да држе пажњу само на ономе што им је интересантно, то су најчешће видео игрице и сл. Даље од тога ништа им не може привући пажњу. Поред тога присутна је импулсивност и то су деца која прво раде па онда мисле, прво иде акција, а онда рефлексија и то их доводи у невоље, они то не раде намерно, већ из брзоплетости. Трећа особина је пометеност, дете је расејано, свашта му привуче пажњу, крене на једно место, а заврши на другом, брзо заборавља где је и за шта пошло или мисли на једно, а онда га бујица мисли одвуче на нешто сасвим друго. Као 4. дефицит пажње је дефицит пажње са хиперактивношћу (АДХД), дакле дефицит пажње може да иде са хиперактивношћу и не мора и такво дете не може да се "сврти" за столом, у биоскопу и све оно што је објашњено претходно.“ - истиче психолог Небојша Јовановић.
Иако дефицит пажње искусни психолог може да примети још у првој години живота, родитељи најчешће овај проблем примећују када дете крене у вртић или школу, када се од њега захтева да испуњава задатке и поштује правила.
„Деца са овом врстом темперамнта захтевају другачије васпитање и посебан третман који се угл. базира на похвалама за конкретно што ураде, на мањим и краћим задацима, где могу да одрже пажњу. И наставници морају да прилагоде свој третман и онда деца са дефицитом пажње могу да постижу сјајне резултате, има данас и професора, академика и тако даље" - наставља психолог Небојша Јовановић.
Осим промене начина разумевања деце са дефицитом пажње које може и не мора бити удружено са хиперактивним понашањем, савремене методе терапије су неурофидбек и биофидбек.
“Неурофидбек је нека врста теретане за мозак, он снима мождане таласе детета док су на екрану видео игрице и дете може да покрене видео игрице само ако се концетрише, нема миша, џојстика, већ само мислима тј. концетрцијом покреће видео игрице. Покретање видео игрице је награда за дете кад год се концетрише и то је створање условног рефлекса, то би било учење путем поткрепљења, одговор је моменталан, у секунди бије информацију да ли је добро или није и када би деца и у школи добила одмах повратну информацију за све што ураде, учење би било много брже и много боље. Биофидбек се заснива се на сличном принципу, само што се ту не снимају мождани таласи већ физиолошке функције, пулс, дисање, напетост мишића, знојење руку итд. и дете (и не само деца) се вежба да постигне концентрацију, али да она не буде праћена стресном реакцијом организма, да не "пукне" после нпр. 10 минута концетрације, већ се тражи смирена, релаксирана концентрација, да се дуже остане на неком задатку и то може да се научи, да се контролише пулс, и уопште стрес.”
Децу са поремећајем пажње и хиперактивним понашањем је тешко подизати и васпитавати, јер то захтева знатно више стрпљења, знања, хумора и маште . Али ако одрасли у овој специфичној деци препознају интелектуални потенцијал и могућност хиперфокуса – изузетно усмерене пажње на ствари које их суштински занимају – сасвим је реално очекивати изузетне резултате у различитим областима науке и уметности.
