Да ли су сви пре мене схватили да нема сврхе галамити?

"Mommy of Two"

"Да ли од комарца правим магaрца?

Увек ме запањи када схватим да то што мене као родитеља мучи – мучи и готово све друге родитеље, али да сви о томе ћуте.
Да ли од комарца правим магарца?
Или су сви други схатили да нема помоћи и да свако мора да спашава сопствено дете?

(Подсећање: моје дете се игра у школском дворишту у коме своје слободно време проводе бивши ђаци те школе уз цигаре, пиво и марихуану. Изгледа као правило, а не изузетак.)

Била сам са пријатељицом на кафи (после чврсте одлуке да не запоставим све пријатеље и рођаке због дневних обавеза које ми не дају да дишем). У причи врло брзо стигосмо до деце. Она има сина који је завршио седми разред. Живи на Новом Београду, али иде у школу у самом центру Београда. Због тога се сваки дан и виђа са друштвом из школе у школском дворишту.

Ситуација је идентична. Две групе. Једна игра фудбал, кошарку... друга седи дува, пије пиво, пуши и повремено игра фудбал и кошарку (када их не мрзи да им отму или «замоле» за лопту). У питању су старији дечаци – средњошколци – бивши ученици те школе. Младићи из краја.

Како је сигурна да њен син није угрожен?
Није сигурна али верује свом детету које је другу групу дечака дефинисало као пропалитете са којима се не треба дружити.

Покушава да му организује слободно време тако што форсира спорт. (Тренутно јој је син на кампу са клубом). Дружи се са родитељима деце са којом се њен син свакодневно виђа. Подстиче оганизовано дружење, заједничко гледање утакмица, позива их у кућу, прави им кифлице....

Ја сам покушала да своје страхове поделим са мајком детета са којим се мој син дружи. Среле смо се на улици. Она жури. У тоталној је гужви око неког реновирања. Има три сина. Најмлађи је пријатељ мог сина. Хтедох да започнем разговор али некако ми се улица није учинила као добро место. Онда ми пролете кроз главу да проверим да нису можда њени старији синови у тој групи старијих дечака који висе по школском. И само се поздравих....

Можда сулудо бацам енергију у погрешном правцу.
Ако чак и успем да покренем «чишћење» дворишта једне школе. Проблематични младићи ће се само померити до првог ћошка згодног за глуварење. Поред тог истог ћошка ће свакога дана пролазити моја деца.
Можда се треба фокусирати само на сопствену децу. Постоји ли то васпитање које гарантује заштиту од лошег утицаја друштва?

Једна комшиница ми рече: Хвала богу што су моја деца порасла. Не бих знала шта са њима данас да радим. (Мислећи на дрогу и криминал).
А заборавља да за коју годину може имати унуке. Ваљда се нада да ћемо ми, садашњи родитељи, успети да изградимо бољи свет за децу док не стигну њени унуци.