Паркет

Date: 
3. April 2013 - 19:58

Скоро ми је један познаник испричао лепу причицу из свог детињства, можда већини чудну, признајем и мени. Међутим, ових дана сам схватио поенту и суштину приче.

Наиме, он је као мали живео у стану у коме је, као и у већини станова од пре 40-50 година, на поду био ламелни паркет, ако знате, то су оне мале дашчице, тање него класичан паркет (и јефтиније и слабијег квалитета), које се пакују у мале квадрате и тако наизменично по стану се лепе. Е сад, обично после неког времена негде попусти лепак или се проспе нека вода по паркету, па се неколико тих дашчица одлепи. И то се баш догодило на једном месту код њега у дечијој соби, коју је делио са сестрама. Нико није посебно на то обраћао пажњу, отац и мајка су уредно само напаковали испале дашчице некако на своје место и тако решили проблем. Међутим, њему су као клинцу од око 5-6 година те дашчице биле веома интересантне. И он их је сваки дан некако вадио из лежишта и играо се са њима. Једноставно их је вадио и дуго се играо са њима, склапајући разне облике, слажући их једне на друге, правећи шта му падне напамет. Отац и мајка, збуњени, су свако вече, скоро прекорно, враћали онај паркет назад, на своје место, не схватајући зашто би дете вадило упорно паркет, поред толико играчака по кући, којима може да се игра. Међутим, њему су паркет-дашчице биле најинтересантније. Данас је то човек од око 35 година, високо образован, интелигентан, успешан у послу са новим, инжењерским технологијама. Дакле, није неки чудак, не дај Боже аутистичан или како већ све данас зову децу. Можда би се то очекивало од детета које се играло са одлепљеним паркетом.

И сада она конекција са почетка текста и са садашњошћу: пре неки дан, старији клинац ми је напунио четири године и међу дивним поклонима које је добио, беше и једна повећа и тешка, чврста кутија. Наравно, радост је велика за сваки поклон, али нисмо знали шта је унутра. Отворили смо. Није нам било јасно. Видели смо на сликама на кутији неке конструкције од дрвета, мислили смо да је неки конструкторски алат са нешто материјала, и писало је крупним словима име фирме или производа, који не бих наводио, вероватно ће неки препознати. Кад оно, унутра гомила (касније прочитасмо 200) дашчица потпуно истих димензија, дакле идентичних, фино, предивно обрађених, које неодољиво подсећају на паркет! Шта је сад ово? Мислим, чему ово служи? И унутра само то и једна књижица. Сетио сам се! Па са тим се мој познаник играо у детињству. То је то. Неко се сетио!

Људи моји, шта све може од тога да се направи, простим слагањем дашчица, па то је невероватно. Касније, прочитах и да је Министарство једне велике европске земље препоручило као педагошко средство. Можете и на фотографијама доле видети понешто што смо сви заједно правили, јер је заразно и за "маторе". Уствари ми смо се више "примили". Дечкић гледа за сада и понешто додаје и ређа једноставније детаље. Дакле, без иједног жљеба, завртња лепка... ичега.

Вероватно сам сада многима открио топлу воду, ја признајем да сам више веровао компликованијим стварима за игру, него што је гомила истих, "досадних" дашчица. Е то ми је била велика грешка. Људи који се тиме озбиљно баве, знају да једноставна игра(чка) од природних материјала може да да огроман број могућности, али само уз укључување маште, креативности и свакако одређене воље и радне дисциплине да се нешто направи, што може за дете било ког узраста да буде највећи проблем. Ту је и неизбежна концентрација, као предуслов, али и резултат јасне идеје.

У књижици која иде уз комплет, дате су слике са примерима шта се све може са тим дашчицама. Али, то чак и није потребно. Само научите дете да пусти машти на вољу. Или га само пустите, некад је и то довољно.

И за крај, сазнали смо да је комплет за наше услове врло скуп. О ироније! Комплет дашчица. Проверили смо. Паркет је јефтинији.

Languages