Koji sport za dete?

Date: 
29. September 2012 - 0:11

Teško pitanje, zar ne. Uvek bilo za roditelje, a i za decu još više. Obično se sve završi tako što se proba 100 sportova, pa šta bude, ili tata (možda i mama, ali malo teže!) kaže "treniraćeš ono što sam i ja trenirao!". A vidim da se mnogi u ova smutna vremena odlučuju za neki od borilačkih sportova, pretpostavljam u neverovatnoj, ali i sasvim prirodnoj zamisli da bi dete trebalo da nauči da se odbrani od fizičkih nasrtaja. A ko da ga napada i zašto? I gde je tu mirno rešavanje konflikata? Izgleda glupa pitanja!

Evo i mog predloga, mada je to više tema za razmišljanje, ne baš preporuka, jer nemam mnogo kontakata sa tim sportom, posebno u Srbiji. Jednostavno nije moj sport, ali ga volim i poznajem i smatram ga veoma jedinstvenim i specifičnim. A evo i zašto.

U pitanju je američki fudbal. Eh, evo ga jedan obožavalac Amerike i njenih vrednosti, pomislili ste možda. "Au contraire", što bi rekao Del Boj, odnosno Francuzi. Ne radi se o tome.
Zapravo američki fudbal je odlična paradigma za jedno društvo. Možda u tome leži jedna od brojnih tajni (nekadašnjeg) uspeha Amerike kao društva. Tamo je to najpopularniji sport. Zašto?

Zamislite situaciju u kojoj odvodite dete na prvi trenig košarke. Dete hoće, voli, a i vama je milo, ipak je košarka zakon! Dođete tamo, ali kako sad: detence vam je nisko, nekako slabašno, mršavo, jeste ono zdravo i ima želju, ali nije brate za košarku, tamo su sve neke "pritke" ili "bilmezi", zavisi već od biološke starosti. A i treneru nije baš milo, šta da radi sa tim detetom, ne uklapa mu se nigde. E, taj mali može u američkom fudbalu da bude odličan Kicker, možda Holder ili čak i Punter. A što da ne i Quarterback sutra kad malko ojača i ako mu krene. Ne pitajte me za ove pozicije u timu, meni su jasne, ali sada ne mogu da vam objašnjavam, jer ako znate super, a ako ne znate nije preterano važno za ovu priču.

Ili odvedete dete na odbojku: super sport, mi uzimamo medalje, momci lepi, devojke još lepše, nema da se biju, mreža ih razdvaja, đipanje, tehnika i svašta još lepog. Avaj! Detence ima 100 kilca sa 11 godina, mislim malko je "prejako", ne možeš papir da mu izvučeš ispod nogu kad se vine u skok. A i trener ga gleda sa vrata i misli se "ovo mora da je skrivena kamera". Ali zato kada bi ga samo video neki trener amerofudbala, da kaže "dođi sine, čekam te ceo život da mi budeš Center ili Guard, a što da ne i Long snapper".

Ili dete brzo, vižljasto, a i voli da se "bije", agresivan, pun neke neandertalske energije, što bi danas rekli razni prolupatori "hiperaktivan sa sindromom". Sa svih ga sportova izbacuju, teško je sa njim, uvek mu negde nešto fali. A talentovan, vidi se. Evo prilike za odličnog Cornerback-a ili Safety-ja ili možda i nešto u napadu npr. Wide Reciever ili ako nabije mišiće malo i Fullback, a ako je nizak, a "lud" i brz, a vremenom i ojača eto možda odličnog Running Back-a.

Došli smo do poente: U američkom fudbalu ima i mora da ima mesta za sve. On je tako zamišljen i izmišljen. Niko se ne oseća odbačen i svako ima svoju ulogu u moru uloga kakvo svako društvo, a i ovaj sport kao njegova paradigma imaju. To je suština i zato je to psihosocijalno gledano apsolutni sport.

Ovakvi kakvi smo, različiti, prepuni mana i vrlina, i fizičkih i mentalnih, prevazilazimo sve time što smo zajedno na terenu, u jakom dogovoru, organizaciji, pravednoj podeli uloga, u kome veliki, krupni, štite male i slabije, da bi oni iskazali svoje vrline i obrnuto, gde brzi i vižljasti, jaki i pametni (što naravno ne znači da veliki i krupni nisu i pametni), donose poene, radost, ponos, onima koji do gola (touch down-a) ne mogu da stignu nikako, ali bez kojih svi padamo (i publika) kao lišće sa grana. E zato smo mi (tj. oni) društvo. Zajednica. I crni i beli podjednako (u nekim drugim američkim sportovima ne baš podjednako).

Eto ideje. Možete da probate. Vidim da u Beogradu, Kragujevcu i još mnogim gradovima postoje klubovi američkog fudbala. Imamo i ligu i reprezentaciju. Došli su i neki Ameri da nam pomognu, što treneri, što igrači. Možda da smo ranije krenuli sa američkim fudbalom, možda bismo bili bolje društvo, makar u onome što taj sport u svojoj suštini promoviše.

A ovi moderne gladijatore na TV-u koje vidite u tom istom sportu? Ne obraćajte pažnju previše na to. To nije suština o kojoj sam hteo da pišem, to je nešto drugo. Kao što je NBA jedno, a košarka drugo.

I na kraju će se roditelji devojčica zapitati, a gde smo mi tu? Sa pravom. Iako postoji oblik ovog sporta za žene, ne bih vam ga savetovao. Neću da navodim razloge.

Ali Ameri ne bi bili Ameri kada ne bi razvili jedan veliki ženski pokret, bez koga ne može da prođe nijedna profi ili koledž ili high school utakmica američkog fudbala: a to je Cheerleading. Neki ih kod nas zovu navijačice, ali one su mnooogo više od toga. Ako ne znate, verujte mi: to su velike sportistkinje. Nekad je teže tamo ući nego u muški fudbalski tim. Tako da devojke nikako nisu zapostavljene.

Što se tiče već pomenutih ljubitelja borilačkih sportova, ne brinite se! Dobro se "mlate" i u američkom  fudbalu. Svašta tamo može da se nauči.

Languages

Comments

Звучи одлично

Ја сам мама. Неспортски тип. Извињавам се на неинформисаности али да ли је то исто што и рагби? Нешто ми се чини да сам видела на Ади? Да ли сам у праву.Врло заинтересована да мој син пронађе нешто за себе. Ово ми звучи врло аргументовано. Где то има? Са колико година се почиње? Да ли се тренира и напољу и унутра? МОлим за још мало детаља. Хвала што сте мислили и на нас који имамо децу која нису "спортисти на први поглед".