Jednaka prava za sve - da ili ne? (1. deo)

Date: 
23. September 2012 - 16:32

Danas u Švedskoj zivi 23000 dece starosti ispod 18 godina sa jednim illi oba roditelja ometenim u razvoju. Naime, u Švedskoj i Norveškoj su izjednačena prava osoba ometenih u razvoju sa pravima ostalih građana, te je zakonom predviđeno, da između ostalog, mogu da stupaju u brak, zasnivaju porodicu kao i da samostalno žive.

Glavni akter ove priče je osoba koja je odrasla u jednoj ovakvoj porodici, Lisabeth Gunarsson, danas ima četrdeset godina. Njeno iskustvo dovodi u pitanje pomenuta prava osoba sa posebnim potrebama, na šta i sama ukazuje. Odrasla je uz majku i dve mlađe sestre, otac ih je napustio kad je imala četiri godine, tad je Lisabeth preuzela odgovornost nad mamom i svoje dve mlađe sestre. Njeno angažovanje, kao četvorogodišnje devojčice prostiralo se od zaštite mame izlaganju javnom podsmehu usled nerazumnih postupaka, do brige o sestrama kako ne bi zapale u sitaciju da ih mama bije zato što su se, na primer, probudile iz sna i plaču ili traže da jedu. Nije imala sposobnost da decu stavi u centar zbivanja, niti da raspoznaje dečje signale, potrebe. Majka je po svojim mentalnim sposobnostima odgovarala uzrastu deteta od 7-11 godina.

Lisabethina priča potresno ukazuje na posledice koje nastupaju kada osobama koje ne mogu funkcionalno da se staraju ni o sebi, društvo pruža mogućnost i pravo da postanu roditelji. Sa šest godina Lisabeth je shvatila da više nije dete već odrasla osoba. Desilo se to kad je trebalo da pođe u prvi razred i kad je prvog dana na početku školske godine učiteljica prozivala decu i potom pitala da li ima neko da ga nije prozvala, oglasila se Lisabethina majka, očekivala je da bude prozvana kao đak prvak, na sta su se sva deca i roditelji grohotom nasmejali. Tada je Lisabeth shvatila da je mama svojoj mami. Usledilo je sijaset situacija koja su, upravo to potvrdjivale. Majka nije znala da rukuje mašinom za pranje veša tako da su deca stalno bila prljava, musava i zaudarala na nečistoću što je doprinelo da Lisabeth bude zlostavljana u školi i igrom reči, (Lisabeth-Lössbeth-löss-vaška) bude nazivana pogrdnim imenima. Kadu je koristila kao garderober, a pod je usisavala samo po sredini tako da je kuhinjski sto vremenom delovao kao prikovan za pod od skorenih ostataka hrane, soka, kafe. Povremeno su im u posetu dolazili socijalni radnici i donosili pare za izdržavanje, ali situaciju su procenjivali kao redovnu s obzirom na date okolnosti, bez potrebe da se reaguje. Jednom nedeljno je dolazila školska tetkica da majci opere kosu.

Leti je Lisabeth odlazila u hraniteljsku porodicu, u drugi grad gde je provodila nekoliko nedelja raspusta. Toga se seća kao najlepših trenutaka u detinjstvu, a najveća raskoš je bila što je hrane bilo svaki dan, dok je ljude kod kojih je boravila nazivala anđelima čuvarima. Međutim to je trajalo samo par nedelja u godini. Prvu četkicu za zube je dobila kada je imala trinaest godina. Sa šesnaest godina je otisla od kuće i pridružila se hrišćanskoj zajednici. Sa dvadeset godina je stekla prvog prijatelja. Usledile su psihoterapije. Na ulici se osećala kao da joj na čelu piše da je dete maloumne majke. Posle brojnih terapija i volje, za koju ni sama ne zna gde je našla, uspela je da se izdigne iz užasa odrastanja na koje je bila osuđena. Pored svega , misli da je bolje da se nije rodila, misleći i na sestre, nego što je prošla ovakav pakao, ne kaže pakao detinjstva, jer detinjstvo nije ni imala. Pritom, ubeđena je da bi bilo mnogo bolje da ih je socijalna služba još kao male oduzela od majke, jer bi tada bar imale sanjalačku sliku o mami, kao svako dete koje ostane bez majke. Kad je majka umirala sve tri su joj bile na samrtničkoj postelji , kad je izdahnula nisu plakale , već su osetile veliko olakšanje. Lisabeth je napisala nekoliko knjiga kao i studija iz ove oblasti. Danas je vrlo traženi i cenjeni predavač i ne odustaje od daljih istrazivanja u cilju rasvetljavanja i rešavanja ovakvih situacija. Udata je i ima dvoje dece.
Pre par godina je, zahvaljujuci pretraživanju po zdravstvenim kartonima svoje majke i uplivom u državnu arhivu došla do socijalne radnice koja je bila zadužena kao personalni asistent za njenu porodicu. Posle par susreta zapitala je zašto su njih tri osudile na život sa takvom majkom , zašto niko ništa nije preduzeo? Vrlo jednostavno socijalna radnica je odgovorila :
- Nismo ništa primetili, a i hteli smo da vas zaštitimo.
- Zastitite od šega? - pitala se Lisabeth u sebi
Ovo je samo jedna u nizu priša sa jednako potresnim iskustvima dece u istoj situaciji.

Languages